Posle najdužeg meseca u godini, kako neki vole da zovu januar, eto nama i najkraćeg, često i najhladnijeg – februara. Nešto mi je palo na pamet – zašto svima deluje da je januar najduži mesec, kad toliko zapravo blejimo, odmaramo i jedemo, neko bi pomislio da to prođe za tili čas.
Mislim da je upravo u tome i fora, u januaru se skroz opustimo, zaboravimo na bukvalno sve barem na samo par dana, i to je ono što nas vrati na fabrička podešavanja, ukoliko to uradimo kako treba. I upravo me ta misao nekako trgnula. Kao prvo, zar nije dobro da nam svaki mesec traje kao januar, i kao drugo, nije li samo problem što se ne odmaramo dovoljno?
Svako iole normalan će sad pomisliti kako se ne može isto odmarati u februaru kao i u januaru, jer em nema toliko slobodnih dana, em nije to to. Ja se s tim slažem, ali to ne znači da ne treba da se potrudimo da izjednačimo februar sa nekim mesecom što traje bar 30 dana.
Nemam možda da dam previše dobrih saveta kako to da se uradi, ali imam jedan koji je sigurno dobar i u pitanju je aplikacija Balance, koju je Google inače proglasio za najbolju aplikaciju 2021. godine. U pitanju je aplikacija za vođene meditacije, ali ni nalik ni jednoj do sada. Ovu jednostavno mora svako da proba. Prvih godinu dana je besplatno korišćenje, a inače košta nešto oko 70 eur godišnje.
Soundtrack za danas, hrvatski bend Porto morto, nedovoljno poznat.
Samo da čujem nekog da kaže da ova pesma ne zaslužuje bar 3x više pregleda.
Znamo valjda svi tu lekciju iz fizike, jednu od prvih – brzina se može meriti samo u odnosu na referentno telo. Ako sam ja to referentno telo, jer mi vreme brzo prolazi, voleo bih da iznesem tu malu jednu perfidnost u vezi cele priče – ja se zapravo vrlo malo pomeram.
Tokom 2020. i delom 2021. sam prelazio po 10000 koraka dnevno, i onda sve manje i manje. Neću uopšte da se vadim na koronu i slične uticaje, jer sam snage makar za šetanje uvek imao. Radi se o volji. Kao da mi podsvest govori da ne moram zapravo da treniram, da mogu da se održavam na minimumu fizičke spreme. To bi možda bilo sve i tačno da nemam apetit kao vaterpolista.
Za sve svoje korake poslednjih godinu i po dana mogu da zahvalim Bobiju, mom crnom panteru koji bi voleo non stop zapravo da bude napolju, ako može kući i da ne idemo.
Ivane, je l možemo peške da krenemo u Lisabon, pitao me sasvim ozbiljno Bobi jednog dana.
Zamislio sam se.
Ok, Bobi, obećavam da ću te imati na umu ako jednom krenem peške u Lisabon. Poverovao mi je. To pravi prijatelji tako i rade.
U svakom slučaju, februar brzo prolazi i mislim da ću morati da počnem da treniram ako mislim da ga zajašem baš kako treba i pozavršavam sve što sam zamislio. Kakva utopija, zar ne? Mada Machina ne misli tako.
11.2. 15:25 Petak jednog slobodnjaka
Sećam se te atmosfere u firmama u kojima sam radio. U petak u pola 4 jednostavno prestaje rad, ako već nije prestao do tada. Tako je uvek i u većini slučajeva. Jednostavno si deo tog mehanizma koji se svodi na plaćanja od ponedeljka do petka. Ko nije platio do petka u 14h zoveš ga da plati u ponedeljak.
Slobodnjak sam u ovom trenutku oko 4 ipo godine. Ponedeljak – petak rutina je toliko ukorenjena među nama da joj uvek nekako potpadamo, ma koliko mogli sami da kreiramo svoje radno vreme. To čak nema veze samo sa poslom, nego i mnogo ranije, od škole, ili čak pre.
Slobodnjaci imaju problem što uvek krše taj tradicionalni urođeni ritual, da se radi od ponedeljka do petka, eventualno skraćeno subotom i nedelja uvek ostaje za odmor. Ne mogu da prebrojim nedelje koji sam radio više nego bilo koji drugi dan. Jednostavno svi miruju, kuliraju, i otvara se prostor za nesmetan rad u bilo čemu.
To bi bilo divno kad bih naučio da bolje ignorišem pritisak da moram i svim ostalim danima da radim. Evo na primer, cela ova nedelja mi je bila produktivna, a nisam čak ni rano ustajao. Uspeo sam i da podignem broj koraka koje prelazim nedeljno. U poslednjih nedelju dana sam prešao prosečno 5192, u poređenju sa 3423 nedelju dana pre toga. I dalje očajno, ali hej – ključ je u malim koracima, i uvek korak po korak.
Kad smo kod toga, u mom istraživanju podkasta sam stigao do TWC podkasta (The writers co-op) i mislim da ću da ga dodam na listu najboljih stranih podkasta. Jedna žena pisac je pričala o tome kako treba praise-ovati slow work, odnosno što bi srbočetnici rekli treba slaviti spori rad. Za svakog pisca je važno da istraži sve detalje, da razume i celinu i pojedinosti, kako bi na kraju mogao da dočara rečima ono što je stvarno važno.
Trebalo bi odmah da dodam taj podkast na listu, kad bolje razmislim. Ali nemam vremena, jer radim. I ovo ovde što pišem mi je na neki način skretanje pažnje od posla. Trenutno kreiram web stranicu za radijatore sušače kao deo jednog sajta koji pravimo za klijenta.
Podeli članak sa prijateljima!
