Gušimo se od vazduha, raznoraznih pm čestica, ali i od gomile očajnih informacija. U regionu postoji već 350 i kusur podkasta, i taj broj samo raste. To je možda i dobro, ali ko će to sve (pre)slušati? Za koga se to sve snima? Da li je moguće da neko ko uživa u gledanju reality programa i čitanju žute štampe može da krene da sluša podkaste?
Kažu ljudi da je januar najduži mesec i tačno se sećam kako i jeste bio prošle godine, ali ove mi već izmiče, da ne mogu da verujem da je prošlo celih 8 dana i ovaj evo skoro pri kraju.
Gledao sam da ne radim ništa i da što manje palim kompjuter, ali desilo se baš mnogo toga.
Sprijateljio sam se na Fb sa iznesnim Nenadom Vojvodom Sinadinovićem, čovekom koji uzgaja 12 vrsta japanskih kaki jabuka, ali i mnoge druge zanimljive sorte. Nenad je izvrsni poznavalac biljaka, pogotovo u domenu razmnožavanja. Ovim se bavi za sad najviše iz hobija, a predlažem priključivanje njegovoj grupi Razmnožavanje egzotičnih biljaka.
Gledao sam opet gomilu podkasta, i svaki dan po malo radim na novoj verziji 2. najpopularnijeg teksta u toku prošle godine Najbolji domaći podkasti. Pošto ne mogu da zatrpavam tekst opisima svih epizoda koje sam pogledao, shvatio sam da su Beleške odlična kategorija za tako nešto.
Ivan Ćosić – Ćosa je verovatno najpoznatiji po organizaciji konferencija, međutim, o njemu ima još što šta da se ispriča. Zanimljivo mi je bilo da čujem da je imao svoj blog izuzetno popularan blog o mršavljenju, koji je obrisao odavno, i da su mu slatkiši najveći porok. Oh kako dobro to razumem 🙂
Ana Nešić – Ana je stvarno car, nisam je nikad upoznao uživo, ali se pratimo po mrežama. Ona i njen suprug Veljko su osnovali Facebook grupu Mali proizvođači hrane, a kasnije i web platformu. Bilo mi je jako zanimljivo da saznam o Aninoj strasti ka formiranju i vođenju zajednica, ali i o tome kako je napravila bila pauzu od ovog projekta u trajanju od skoro godinu dana. Nedavno se vratila sa novom energijom, i stvarno verujem da će biti zanimljivo šta će njih dvoje još napraviti.
Ognjen Lopušina – Ognjena sam primetio nakon što je objavio par zanimljivih tekstova o Južnom vetru i narodnoj muzici na Before After portalu. Prvo sam, kao i verovatno većina, pomislio da se baš dobro zajebava, međutim, Ognjen je zapravo jedan odličan i jako objektivan istoričar narodne muzike. Svoje znanje je pretočio u knjigu Jevanđelje po Marini T. koju ću rado kupiti da pročitam, iako je moguće isatu osvojiti, ako pažljivo odslušate ovu epizodu do kraja.
Nikola Jurišić – Nikola je gostovao u Biznis pričama i govorio je o svom poslu rada u korporacijama u ulozi katalizatora preobraženja kulture. Ne bih ulazio u detalje, trebalo bi pogledati epizodu. Komentari su šareni, mnogima se nije dopala epizoda, prvenstveno zbog loše reputacije koje korporacije danas imaju. Ipak tema vredna istraživanja.
Aleksandar Denić je slikar koga sam slučajno otkrio i zainteresovao se za njegov rad, pošto me donekle podsetio na Bujšu. Rekao bih da njih dvojica dele taj entuzijazam za plastičnim oslikavanjem realnosti, svaki u svom narativu, naravno.
Da l’ je to umetnost, il’ ko zna šta li je, ali sad kad sam pisao ovaj tekst, potražio sam da linkujem tekst Ognjena Lopušine i video sam da mu je upravo Denić radio ilustraciju za taj, a verovatno i druge tekstove.
A kad smo već kod Bajage na neki način, želim ovom prilikom da izrazim prezir prema svim ljudima koji nešto seru o Bajagi. Ok je da ti se ne dopada njegova muzika, ali samo nemoj da sereš. Toliko. Hvala!
Ne verujem da ću naći bolju muziku do kraja meseca od ove:
Ibrahim Malouf je, iznenadio sam se, 1980. godište. S obzirom da već dugo znam za njegovu muziku, iznenadio sam se pre neki dan kako nije stariji. Ovaj live iz Istanbula je iz 2013. godine, malo nakon što su izbili nemiri širom Turske. Mnogi su ovo shvatili kao njegovu podršku narodu, pogotovo kad znamo i za njegovu numeru Beirut, koju je napisao nakon što je video strahote razaranja ratom u tom gradu.
Krajem godine sam primio nenadani poklon, zbog jednog, hajde da kažem “questa” što sam učinio. Nisam očekivao ništa za uzvrat, osim duševnog mira, ali sam dobio pride i flašu rakije od tog jednog čoveka koju je on lično pekao pre 20 godina i čuva tu neku malu količine za posebne prigode. Posebno mi znači što je rakija od šljive moja omiljena, a taj čovek to nije mogao da zna.
Dobio sam danas i novogodišnji poklon od Ivane BabaMrazice Petrović, jer sam učestvovao u njenoj 12-odnevnoj newsletter kampanji u kojoj je delila neverovatne priče i savete, ali i razne nagrade. Ja i još jedna osoba smo dobile čini mi se najvredniju nagradu, u iznosu od 300$, za godinu dana besplatnog korišćenja servisa Read it for me. U pitanju je servis koji prave audio i tekstualne sižee knjiga. Uspeo sam već jednu knjigu tako da prelistam od Brene Brown, i čini mi se da ću itekako uživati u nagradi.
Častio sam sebe jednom kapom i oca šeširom od domaćeg proizvođača Cappello.
Častio sam suprugu narukvicom sa znakom koji ona voli, u pitanju je bižuterija male vrednosti, ali lepe izrade i nisam hteo da joj kažem gde sam to nabavio.
Ove godine samo želim da radim sve u miru i harmoniji i da stvaram čuda, a isto želim i svima vama koji ste ovo pročitali.
“Tuga i ljutnja su dve dominantne emocije kod nas” rekao je jedan od voditelja podkasta Jak perun, i podsetio me na ovu knjigu od Brene Brown koju sam juče odslušao preko gorepomenute Read it for me platforme i ovo sam zapisao u svojoj pravoj beležnici:
Ona tu dakle pominje neko ispitivanje u kome ljudi uglavnom iskazuju te 3 emocije – sreću, tugu i ljutnju, ali da zapravo možemo razlikovati čak 87 različitih emocija. Više puta sam pronašao informaciju da svaka emocija ima svoj ritam disanja, a disanje se može kontrolisati, što znači da na taj način možemo upravljati emocijama. Something to think about, I guess…
Dakle, opet muzika.
Marko Dražić je podelio ovo, prvi singl grupe Everything but the girl u ovom veku, tačnije nakon tačno 24 godine. Pesma u prvom danu ima već blizu 200k pregleda što i nije bogznašta za domaće veličine poput Nuccija, Voyagea i Rastu, ali eto, tako je kako je.
Šalu na stranu, pesma uliva neku odličnu energiju sa refrenom koji glasi Kiss me while the world decays, Kiss me while the music plays. Sve to prožeto je lajtmotivom What is left to lose, Nothing left to lose, koji sa odličnom muzikom nije ni malo mračan, već budi neku novu energiju za borbom protiv svega što ne valja. Bar je ja tako doživljavam, a vi sami procenite.
Stvano se malo priča o knjigama a još manje se preporučuju. Mislim da je najgore od svega što se najmanje i čitaju, jer sve više ljudi samo želi da ima knjige, bez da ih ikad čita.
Pročitao sam dve knjige od Nikola Amanitija. Čovek je jednostanvo preporemećen kako piše. Pročitao sam gotovo u dahu Kako Bog zapoveda i Ja i Ti. Kroz oba čitanja sam se sve vreme pitao da li je snimljen film po njima. Za prvu jeste, ali nisam mogao da ga nađem, iako imam naloge na praktično svim streaming servisima. Potegao sam i za torente i ništa.
Naišao sam na novi podkast – Priče o nama. Krenuo sam bukvalno na podkast.rs da ispitujem svaki podkast jedan po jedan, da probam da pronađem nešto što nije toliko popularno, a što ima potencijala. Priče o nama sam odgledao ovu epizodu:
Mladen Šljivović je kako i naslov kaže zaista džedaj obrazovanja. Čovek neverovatno energije sa odličnim idejama. Ovaj podkast verovatno ide na listu najboljih domaćih, ali ne pre nego što pogledam još par epizoda.
Naleteo sam i na podkast Start 501 i čini mi se da ima dosta potencijala. Voditelj je čini mi se jako mlad i možda pomalo nesiguran, jer obično snima samo ljude koje intervjuiše. Ipak, gosti su mu i više nego zanimljivi i drugačiji u odnosu na druge podkaste. Primetio sam da se trudi da jako dobro istraži goste pre nego što ih intervjuiše, te im postavlja dobra pitanja, nadopunjuje zanimljivim informacijama i ne guši razgovor.
U ovoj epizodi sam se upoznao sa radom Marije Atanasković i njenim YT kanalom. Ona je lovac na priče i to u pravom smislu. Ispričala je kako je videla ženu vozača autobusa i odmah krenula to da istražuje. Ideje joj se javljaju svuda, pa je tako istraživala gde je živeo Ljuba Zemunac, pa sada već čuvenog Mixu frizera, ekipu iz Zale kafea, i razne druge zanimljivosti po gradu.
Sve ovo me tera na razmišljanje da sledeći tekst treba da bude o najboljim YT kanalima.
Dana 13.1. bio je poslednji dan stare godine po sprskom kalendaru, i baš tog dana na svet je došla Darija Vranjanac, plod ljubavi mog prijatelja Bobana i njegove supruge Andree.
Nastavio sam da čitam i slušam knjige sa Read it for me platforme. Privukao mi je pažnju naslov knjige Body keeps the score. Bessel van der Kolk je istraživao traume kod ratnih veterana, dece, majmuna, i došao je do raznih zanimljivih otkrića o sprezi mozga i tela.
Ovo je u suštini zaključak:
“Healing from Trauma: Owning Your Self
Nobody can “treat” a traumatic experience, but they can be dealt with. For most people, recovering from trauma includes:
Finding a way to be calm
Learning to maintain that calm
Finding a way to be engaged in the present
Not having to keep secrets to yourself”
Da, odlučio sam da predupredim ponedeljak, da radim nešto odmah čim krene ponedeljak. Šalim se, ne znam zašto ne spavam kad tačno znam kako treba da se spava i koliko je to važno.
Uzeo sam da čitam opet preko Read it for me. Džaba meni što to ima u audio formatu, kad ja volim da čitam. Crno na belo, molim lepo.
Čitao sam sad Thinking Fast and Slow. Autor Daniel Kahneman govori o tome kako za odlučivanje koristimo 2 principa, jedan je automatizovan i funkcioniše manje više kao auto pilot, a drugi je svestan i služi za rešavanje komplikovanih zadataka. Zanimljivo je što se prvi praktično ne može isključiti, ali možemo držati fokus i biti na dobroj radnoj temperaturi sa drugim modelom.
Evo citata iz knjige:
“Most people are indifferent to their experiencing self, only caring about the memories collected in order to fuel different narratives. Therefore, we derive more pleasure from peak highs with a short duration than moderate highs over long duration.”
Uspeh kod ljudi često nije posledica samo donošenja niza dobrih ogleda, već ima dosta i sreće. Statistika govori drugačije od onoga što mi uglavnom mislimo, jer naš mozak voli da stvara obrasce i da se ulenji i ne želi da veruje da je ogromna većina događaja samo nasumična.
Ima taj kanal na YT, zove se The Art of Listening, i bukvalno sve što postave je savršeno. Evo jedne stvari što sam skoro otkrio preko njih:
Inače, bilo bi super da se više priča o psiho terapiji. U martu 2022. sam imao svoju prvu sesiju, i danas za terapiju volim da kažem da je to masaža mozga, i kao takva, apsolutno je svima potrebna. Ne mogu praktično da zamislim osobu koja u prethodne dve, tri godine nije doživela neku ozbiljnu traumu, što zbog posla, što zbog covida, što zbog možda samo svojih bližnjih.
Pronašao sam pre nekog vremena jedan neverovatno zanimljiv kanal o savremenoj psiho terapiji koji vodi Vladimir Nemet.
U ovoj epizodi govori o svom iskustvu sa fotografisanjem i kako mu je to pomoglo da dobije neke nove uvide i o toj vrsti umetnosti, ali i o terapiji. Zanimljivo mi je bilo da čujem kako on smatra da postoje 3 vrste objektiva kojima fotograf upija i posmatra stvarnost – zoom objektivi, koji dozvoljavaju posmatranje sa udaljenosti, zatim makro objektivi oni koji dozvoljavaju posmatranje mikro sveta i naposletku ovi obični, ako se ne varam fiksni objektivi koji zahtevaju prisustvo fotografa u okruženju i istovremeno daju najrealniji prikaz stvarnosti, jer to je ono kako ga i mi vidimo.
Vladimir Nemet u ovom klipu kaže sledeće: “Razlog potiskivanja ili poricanja namjere ja vidim u tome da svjet moju namjeru ne želi ili ne može prihvatiti. Zato se namjera kod problema neuroze potiskuje, dok se kod psihoze u potpunosti poriče. Tada na mjesto moje volje dolazi tuđa volja, možda volja mojih roditelja, ili moje kulture, možda Božija volja. Kod fotografije portreta i lica druge osobe u meni se uvjek pokreće namjera. To je lice sada moje, ja sam ga zarobio, kolonizirao. Mogu svoju fantaziju prihvatiti, ili se možda toga sramiti. Pitam se hoće li netko ako se srami svoje namjere prema drugome odabrati svjet makro i mikro fotografije.”
Shvatio sam da ne mogu da stignem da zapišem sve što bih voleo. Bez obzira što mi je jako lako da pristupim ovom članku, bilo sa kompjutera ili telefona, i da napravim novi unos. A onda sam naišao na ovu knjigu na RFM koja mi je potvrdila da je ovo što radim ispravno i donela mi neke nove uvide.
U knjizi Building a secong brain, Tiego Forte objašnjava koliko različitih informacija skupljamo na dnevnom nivou i kako to nije efikasno osim ako ne sistematizujemo to skupljanje uz izvođenje naprednih zaključaka. On za to koristi PARA metod:
Projects: Short-term efforts you’re working on right now
Areas: Longer-term responsibilities
Resources: Topics that may be useful in the future
Archives: Inactive items from the other categories
Iz ove knjige mi je najbitnija sledeća stavka: Practice Progressive Summarization kao suština sistema koji nam dozovljava da baratamo velikim količinama informacija.
Probaću na kraju meseca da napravim siže u par rečenica svega što sam ovde napisao. Ako tako uradim za svaki mesec, da li ću moći na kraju da napravim jedan jako efikasan siže cele godine? Stay tuned i živi bili pa videli. 🙂
#podkasti
Pogledao sam podkast sa Lukom Čolakom. Ovaj neobični mladi čovek je bio jako popularan na TikToku sa preko 70k pratilaca, ali je onda prestao da snima. Shvatio je da to nije za njega, i posvetio se onome što je hteo oduvek da radi, a to je snimanje filmova. Pogledao sam i njegov film Čovek bez kravate, traje oko pola sata i mislim da je Luka na zanimljivom putu umetničkog stvaralaštva.
Ovaj film je videlo oko 3500 ljudi i pitam se da li je Luka mogao ipak bolje da iskoristi TikTok za prezentaciju svog rada.
31.1.2023. 23:47 Utorak napredni zaključci
Shvatio sam u ovom trenutku da imam još nekih 10ak minuta da napišem zaključak za januar, da bih ispoštovao sopstvene beleške, a i svoje čitaoce.
Januar je protekao i brzo i polako. Stigao sam i da se naodmaram, ali i da stalno nešto čitam, gledam, slikam, pišem, kuvam. Nisam dovoljno šetao, svega 2998 koraka dnevno u proseku, u poređenju sa prosečnih 4457 koraka u januaru 2022. godine.
Posao ide kako treba valjda, nekad nisam siguran da li sam nedovoljno zahvalan na svemu, ali se svejedno pitam zašto nisam mirniji. Možda i ne bi trebalo da se čudim toliko tome, jer naposletku normalno je biti i besan i nervozan i uplašen. Ko bismo bili da nam nije tih emocija?
Život je ponekad i težak i surov i često ne ide sve po planu, ma koliko god on bio dobro osmišljen. Kao zaključak januara izdvojio bih citat jedan iz Biblije koji sam pronašao na Instagramu par minuta pred Bogojavljenje.
“Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, govori Gospod”
Is 55,8.
U pitanju je bio post od dr Danila Mihajlovića, doktora teologije i psihoterapeuta. Ne znam da li dotični gospodin praktikuje jogu i meditaciju, što je crkva ovih dana osporavala, ali on je u tom postu pričao o tome da ne moramo da se borimo da zaslužimo Božiju ljubav i da nećemo daleko stići ako stalno plivamo uzvodno.
Ciljevi koje sebi postavljamo često nisu ciljevi koji su nam potrebni da bismo bili istinski srećni. Neke stvari po svemu sudeći samo treba pustiti i stvari sve dođu na svoje, kao i voda što uvek nađe put. Smatram da ne moramo biti duboko ili čak uopšte religiozni da bismo prihvatali makar osnovna načela religija. Sve ono govore o mračnim i teškim vremenima kroz koja te vode pastiri. Čini mi se da je trik u svemu da prihvatimo da su opasnosti uvek i svuda oko nas, ali i prilike da budemo drugima pastiri, kad vučemo i razvijamo ideje koje menjaju stvari.
Tenis ne gledam niti igram barem 10 godina, ali ovo sa Novakom što je čovek pobedio u Australiji nakon prošlogodišnjeg ponižajućeg tretmana koji je od njih dobio je naposletku sve što treba znati o januaru. Ok je biti i ljut i besan i uplašen. Sve što treba je pronaći adekvatan prostor, vreme i prilike da se ta energija iskoristi.
Podeli članak sa prijateljima!
