Reciklažu pratim i istražujem još od 2017. godine kada je ovaj tekst prvi put napisan. Dobra stvar je što se od tada mnogo toga promenilo na bolje. Ipak i dalje smo daleko od toga da imamo fabriku za spaljivanje otpada kao u Kopenhagenu koja ima skijalište na svom krovu i ne ispušta nikakve štetne materije.
Za početak, nadam se da se ne sporimo oko sledeće konstatacije: SVE OTROVNE I OTPADNE stvari koje smo navikli samo tako kojekuda da bacamo dospevaju u zemlju iz koje se hranimo, vodu koju pijemo i vazduh koji udišemo.
Činjenica je da 428 životinjskih vrsta koje su u Srbiji na pragu istrebljenja ovo mnogo bolje razumeju od nas.
Sakupljanje otpada u Srbiji vrše Javna komunalna preduzeća i razna udruženja koja su uglavnom fokusirana na jednu do dve vrste otpada. Po nekim podacima, u proseku, svako od nas napravi 1,3 tone đubreta godišnje. JK preduzeća recikliraju svega 5% komunalnog otpada. U retkim opštinama u Srbiji, koje su se priključile sistemu regionalnih deponija, građani svoje račune za odvoženje smeća, apsurdno, plaćaju i do 30% više.
Velika prilika za Srbiju je u izvozu otpada, što mnoge organizacije već i sada rade, ali konkretni podaci o količini izvezenog otpada ne postoje. Primera radi, Švedska je tokom 2014. godine uvezla 800 000 tona đubreta da bi proizvela energiju dovoljnu za grejanje 1 000 000 domaćinstava i struju za oko 260 000. Đubre iz sličnih razloga uvoze i Nemačka i Norveška, ali i mnoge druge razvijene zemlje. Ipak, ostaje pitanje, da li i Srbija može nešto pametnije da uradi sa otpadom.
Država Srbija planira da otvori pregovore o Poglavlju 27 o životnoj sredini, što bi trebalo da reguliše sakupljanje i reciklažu otpada. U Srbiji se trenutno deponuje (odvozi na deponiju) čak 95% otpada. EU prosek iznosi 25,6%. Građani Rumunije će zbog neadekvatne strategije skupljanja otpada platiti milionsku kaznu jer nisu uspeli da spuste isti taj prosek ispod 70%.
U Srbiji trenutno postoji preko 3500 smetlišta (divljih deponija) i preko 100 zvaničnih deponija, sa kojima se ne možemo pridružiti EU. Procena je da na ovim smetlištima godišnje završi 50 miliona eura.
Prema nekim (nejasnim) podacima, 70% otpada potiče od termoenergetskih objekata, i takav se otpad odlaže najviše na deponijama tih objekata u vlažnom stanju. Termoenergetski otpad inače može da se koristi u putogradnji, cementarama i u proizvodnji građevinskog materijala.
Što se samih zakona tiče, njih kroji i sprovodi Ministarstvo za zaštitu životne sredine, i to su:
Ministarstvo tvrdi da se u Srbiji prerađuje samo 8% otpadnih voda. Takođe, tek 55% stanovništva ima priključak na kanalizaciju. Od 44 postrojenja za preradu vode funkcioniše ih svega 32, a i od tog broja svega nekoliko to radi kako treba.
Nezavisne institucije tvrde da država Srbija nije preterano zainteresovana da reguliše status neformalinih sakupljača otpada, kojih ima između 30000 i 50000, od čega ih je oko 70% romske nacionalnosti. Šta više, JKP „Čistoća“ iz Novog Sada je angažovala fizičko obezbeđenje koje ima zadatak da sprečava pojedince da skuplja sekundarne sirovine. Neformalni sakupljači u proseku dobiju oko 180 eura po toni sakupljenog PET otpada,a ukoliko sami sortiraju PET otpad po bojama mogu da zarade i do 250 eura po toni. Neformalni sakupljači obezbede čak 80% recikliranih PET ambalaža, dok komunalna preduzeća obezbede 20%.
U brojkama, reciklaža u Srbiji izgleda ovako:
Medicinski otpad je takođe posebna priča. I privatne i državne apoteke ljude koji donesu lekove kojima je istekao rok trajanja, vraćaju kući, iako su po Zakonu dužne da preuzmu te lekove bez ikakve naknade.
Mi kao pojedinci sigurno možemo mnogo, iako možda ne deluje tako. Reciklaža u Srbiji je zanimljiva tema, ali razumem da ova situacija može delovati dosadno, i razočaravajuće.
U Srbiji postoje mnoge organizacije i pojedinci koji nešto rade po pitanju reciklaže, ali imaju premalu podršku da bi promenili stvari na nekom višem nivou. Potrebna su dodatna sredstva da bismo reciklirane sirovine mogli ovde da koristimo, i da proizvodimo nešto od njih. Ipak, dobro je da znamo šta se tačno dešava u tim stranim državama u koje mi izvozimo otpad, ili koje su samo ekološku svest podigle na viši nivo. Sve o tome pročitajte ovde.
Da nije sve tako crno i prljavo, govore nam i po neki svetli primeri u Srbiji. Neki su aktuelni, neki su možda i obustavljeni, ali smatram da imamo dobru priliku i da nešto naučimo, ali i preduzmemo poodom reciklaže. Klikni ovde da saznaš šta tačno ti kao pojedinac možeš da uradiš.
Literatura i izvori:
Piši mi i javi se ako imaš nešto da dodaš. Molim te imaj na umu da ja nisam ekolog, niti recikler. Možemo reći da sam pojedinac kome je dosadilo da baca smeće znajući da će završiti ko zna gde, ali verovatno ne gde bi trebalo. Ako se u ovom istraživanju pojavi prilika i da napravim(o) neki ozbiljniji pomak, ili mali projekat, onda definitivno nisam izgubio vreme. Ne oklevaj da me kontaktiraš – kontakt@ivantusevljak.com
Podeli članak sa prijateljima!
